Историја Дервенте

Када је ријеч о историји Дервенте мора се нагласити да је остало мало забиљежених података. Из турских извора сазнајемо да се на мјесту данашњег града налазило село Горња Укрина, које је хиљаду шестоте године имало двије стотине петнаест кућа. Крајем деветнаестог вијека био је то већ град са три хиљаде двјеста домаћинстава. Прва основна (српска) школа почела је да ради 1864. а градска болница двадесетак година касније. До краја деветнаестог вијека већ су развијени и први индустријски погони. Изграђен је парни млин, ткачница, штапара, водовод, а кроз Дервенту је прошла и пруга уског колосијека која је повезивала Брод и Сарајево. Почетком овога вијека Дервента је већ постала и богато трговачко мјесто, а њена околина важила је као један од најплоднијих крајева тадашње Босне. Пред Први свјетски рат у Дервенти су отворене гимназија, учитељска и пољопривредна школа. Након Другог свјетског рата у коме је живот изгубило око хиљаду људи са овог подручја и знатних разарања, Дервента осамдесетих година достиже врхунац у свом развоју и сврстава се у горњи дио љествице средње развијених општина СФРЈ. Пред последњи рат од 57 хиљада становника општине у индустрији текстила, коже и обуће, црне металургије и металопрераде, пољопривредне производње, грађевинарству, графичкој индустрији и другим пратећим дјелатностима било је тринаест и по хиљада запослених. Дервента је имала 17 хиљада становника, а са свим центрима мјесних заједница била је повезана категорисаним путевима. До важнијих центара у ширем окружењу и центара сусједних општина водили су магистрални путеви. То је са њеним географским положајем чинило посебну погодност за проток роба, људи и брзу комуникацију са већим регионалним центрима бивше Југославије.

На почетку распада Југославије и рата у БиХ град је у априлу 1992. заузет од стране паравојне формације из Хрватске које су долазиле углавном из Ријеке. Почео је терор и злочини над српским становништвом. У операцији „Коридор“ снаге Војске Републике Српске су ослободиле Дервенту 7. јула 1992.

Подручје данашње Дервенте било је настањено православним и католичким становништвом прије доласка Турака. Из пописа босанског санџака 1570. године. Видљиво је да је у насељима Горња и Доња Укрина живјело православно становништво, а спомиње се и брат попа Богдана у Горњој Укрини, а поп Богдан је према наведеном попису, био настањен у Доњој Укрини, што указује на чињеницу да је са обе стране живјело православно становништво.

Према предању на овом подручју прије доласка Турака постојао је православни манастир са каменом црквом подигнут као задужбина краља Стефана Драгутина (1282-1314), а кога су Турци око 1458. (када су дошли у ове крајеве) срушили. О обновљеном манастиру који је такође срушен свједочи и извјештај првог француског генералног конзула у Травнику, Пјера Давида који га заједно са Сомет де Форес, спомиње у њиховом путопису кроз Босну 1807. Познато је и јеванђеље писано у селу Детлаку на ријеци Дерави (Укрини) у вријеме подизања манастира.

Постојала је и дрвена црква (брвнара) са звоником и гробљем на брду Ћелар (изнад «Стрелишта») подигнута након 1458. Тада је Дервента припадала зворничкој митрополији (која је била насљедник епархије основане у вријеме краља Драгутина), а први епископ је био Василије. Сигурно је да се остаци те цркве и гробља могу и данас наћи. У овој цркви свештеник је био Јовица Илић, који је у марту 1834 дигао буну у цијелој Посавини против турске власти, која је чинила велике неправде, насиља и наметала неиздживе порезе над Србима православцима. Познате су и личности турске власти из Дервенте против којих је буна била усмјерена: Османбег Хаџихасановић и Ахметбег Градашчевић. Ова буна је у крви угушена, а поп Јовица је побјегао у бурету низ Саву у Србију. Црква је имала облик заокруженог правоугаоника, а олтар је заузимао централно мјесто у цркви. Била је украшена иконама из старог манастира кога су Турци срушили. У цркви је била и вриједна икона Св. Николе коју је сачувао Гавро Степановић када су Турци срушили и ову цркву као одмазду за побуну 1834. Гавро је убио Турчина који је дошао да запали ову цркву и прије доласка осталих турака успио да сакрије наведену икону и друге црквене ствари које су касније захваљујући Гавриној кћерки Јоки поново стављене у тада новоизграђену зидану цркву која је завршена 1857. У вријеме подизања цркве (око 1860) познати су и дервентски свештеници: Павле Џабић и Павле Твртковић. Писано свједочење о овом догађају постојало је у архиви црквене Општине Дервента, а изјаву је дала унука Гавре Степановића, госпођа Јока – Јокица Радетић супруга директора основне школе у Дервенти.

Црква Успења Пресвете Богородице је освјештана на Велику Госпојину 1857, од када се овај дан слави као црквена слава града Дервенте уз традиционални дервентски вашар. Ова црква је минирана и срушена до темеља 4. јуна 1992. год од непријатеља православља.

Цркве и манастири у овом периоду су врло страдали, јер су пљачкани, паљени и рушени. Цркве су биле рјеђе него прије, а мало их је поправљано. Осим дервентске у то вријеме велике зидане цркве подигнуте су још само у Сарајеву, Мостару, Ливну и Чипујићу код Бугојна. Спаљени су и разрушени многи манастири, али се народ на развалинама и згариштима цркава молио Богу, а литургија је вршена под скинијама и ведрим небом.

Црквени одбор је 1934. године одлучио да реконструише кров и изгради звоник од чврстог материјала. Радови су повјерени подузетнику Јохану Хофману из Дервенте, а изводио их је мајстор Фабијан Бодружић.

Звоник је био саграђен од специјално печених цигала и био је постављен на истом мјесту гдје је некада стајао дрвени.

Парохијски Дом у Дервенти био је саграђен крајем 1937, као задужбина Васе и Марије Јакшић који су црквеној општини Дервента завјештали земљу и новац, а изграђен је на темељима пропале Српске Кредитне Банке.

Споменик

На Тргу Православља се налази Централни споменик посвећен борцима Војске Републике Српске.

Спомен-комплекс Чардак

Спомен-комплекс „Чардак“ налази се у истоименом приградском насељу. Споменик је подигнут у знак сјећања на страдање 41 Срба из Чардака који су убијени током 1992. у овом насељу. За вријеме напада Војске Хрватске и паравојних хрватско-муслиманских јединица на Васкрс, 26. априла 1992, у насељу је убијено 36 Срба. Остали становници Чардака су одведени у логоре у Пољарима, Рабићу и Дому ЈНА. Споменик се налази на мјесту гдје су у масовну гробницу бачена тијела 19 убијених Срба. На споменику стоји натпис: „На овом мјесту је била масовна гробница српских цивила страдалих од Злочинаца у Дервенти 1992. год.“ Освештао га је 7. јула 2012. епископ Василије Качавенда на дан откривања.

Dajte komentar

Анкета

Како вам се допада сајт?

Преглед резултата

Loading ... Loading ...
Radio